СОРАБ – СВЕТИОНИК

Песма Оливере Лоле Аџић

Светионик
Огрнут у пурпурни скерлет
Сам
Сред тмине
Сијаш
Бритак и витак
К’о сабља убојит
Сечеш погледом стреле
Таму до звезда
Стрм
Ко Перун виловит
Ко Сербон силовит

Храст ↑← Тсар Х
Цар небески
Сред слабашни’ лески
Бујаш од столетне снаге
Од правде јаре
Куљаш
Из утробе
Матере Геје
Муње
Громовит
Призиваш
Орловит
Оркане
Дозиваш

Грмовит
Моћно ужиљен у земљу
предака славних
Силовит
Са рукама у корењу
С’ мислима у стењу
предела давних

Учамчен
Рибе врлудаве
Куниће скакутаве
Утве златокриле
Јелене лакокриле
Ловиш
Крај Лабе, Олтаве и Млаве
Покрај Висле, Ресаве, Драве
До постојбине Орфеја
Занет
Ходиш
Путањом Одисеја
Од Скадра до Задра
Острвљем
Пловиш

Звездама Севера се
Водиш
Од Карантаније до Луситаније
Од Балтика до Индије
Од Египта до Сирије
Бродиш
Од Камчатке, Сибира
Грчке и Епира
Распет
Све до Пиринеја тавних
Све до Суерба славних
Дунавом Сапет

Небу
Стремиш
У ланеном ождрељу
И свечарском знамењу
И Царству небеском
Свом душом
Тежиш
Небу
Узносиш
Огњишта Жар
Као молитву и Дар
И чедо са крила
Са породичном фреском
У крошњи
Упасан витом леском
Са прсима
У народној ношњи

Небу
Хиташ
Умивен кишама горским
Великаш
С токама сјактећим
Бакрено пламтећим
Крошњаш
Стамено стојећи
Међ’ блатним пузавицама
Пелинским бршљанима
Бујади и папратима

И с покличем ратним
Са рудевитим жилама од жиља
А душом с песмама од свиле и миља

Тако те видим,
Србине мој!

Песма Хандрија Зејлера из 1842.

Где је Србима родни завичај?

Где је Србима родни завичај?
Је ли то Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо тече
и са Шпревом се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није то Поморје или Литва можда,
где још живе успомене полабске
и ;где је потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
да нису то моравска или чешка земља?
Ах, снага Чешке и њена слобода
претворене су у прах...
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није, можда, ритерска Пољска,
која је слободу изгубила .исто тако
и коју растржу неслоге?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није у Илирији или Далмацији?
Тамо где је - Рагуза* прастара
краљица мора?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Није ли то Словенија, или можда Србија,
чија нам је реч блиска
и где Милош краљевски престо има**?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није то Русија бескрајна,
трећина света,
у којој сунце не залази никад?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Реци ми онда где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни завичај...!


Песма Павола Вићаза:

Србин сам и то ћу остати

Србин сам и то ћу остати,
Србином се до своје смрти звати
и у српској земљи, само у њој,
кад смрт позове наћи мир свој...

Заједно са својом браћом, а не сам,
спаваћу мирно свој последњи сан
у храму белих зидова,
у сну вечном без снова...

Српски храм, земља српска,
туђа би ми била мрска,
Србин неће заборавити на мене,
да ме у својој молитви спомене...

Како бих сам могао бити у туђем крају,
кад ме овде сви познају,
спаваћу са Србима мртвим свим
са осмехом тихим, блаженим...!

Крст српски с настрешницом малом,
поставите на гробу мом,
јер Србин сам својим бићем целим
па то и по смрти остати желим...


Песма Јакуба Барт - Ћишинског:

Лужичким Србима

Што јаче се затегни сам, струно златна ...!
Извуци из ње што снажније звуке, прсте мој!
Хоћу Србима да певам, да прену у бој
и победнички разбију слободе врата.

"О, Срби, пређите на дела већ! Напустите
колебљивост сваку!"
Глас мртвих Срба из гроба опомиње и позива...
"О, устаните, раскините окове тамнице, што пут ка
слободи скрива!"
Туђинцима пркосно покажите песницу вашу јаку...

Туђи дух и обичаје туђе од себе одстраните,
реч отаца ваших и веру живу храните,
сваки педаљ српске земље браните!

Свиће зора за ноћима свим. -
Хтео бих све то да видим и доживим,
о, Срби, моји за родну реч и земљу нашу за коју
живим!


Песма Хандриј Зејлера:

Трајање Српства

Српство живети мора, чврсто стајати
и застава српска високо лепршати,
све док буде бор до бора
бацао сенке преко лужичких гора,
све док стрмо стење, као камени штит,
стршило буде високо у зенит,
а Шпрева током сребрним
тихо певуша Србима свим...

живети Српство мора, чврсто стајати
и његове гране увек цветати,
све док буде сунца и месеца
и под њима наша Лужица,
докле облак кишни благодетно залива
богате, плодове наших, поља и њива,
све док зеленило покрива брда родне груде
и на њима бар један цветак буде...

Живети мора Српства, чврсто стајати
све док српско дете успављује мати
погнута над колевком маленом,
успављујући га песмом сананом,
све док свака мисао српског духа
не буде била изван свога руха,
да би језиком својим увек могла понављати:
- то наше Српство мора опстати...



Јозеф Новак
(1895-1978)

Устајте Срби!


Дан слободе свиће,
дан зрелог жита.
Зграбите, браћо, косу и оружје,
за слободу, за класје,
што сте га сами посејали,
плодове натопљене вашом крвљу и сузама!
Доста је било раздора међу нама!
Кренимо напред! Победу ћемо извојевати,
верним и храбрим срцем ћемо је стећи!

Тешко вам је било да поднесете глад,
сву муку и напор борбе,
живот који у смраду одумире,
та отровна смртоносна испарења
у вашим рововима,
док вас нису ко стоку побили.

Напред, Срби, у победе славне!
На кућама
ко крвца црвени барјак нека те вијори —
слобода нашем народу!

Доста је било издајица,
не проливајмо братску српску крв!
Разбијте јарам, сломијте бич,
срушите брану, нек поплава крене,
нек успламти пламен притајеног огња!
Спалите спискове господара,
збаците тиране своје!

Хорника ловоровим венцем овенчајте!
Смолера призовите из његове ћутње,
тог весника славе,
вођу у боју
против дивљих звери.

Слобода за слуге!
Спалимо силе мрака!
Чишински пева о слободи српској, запевајмо и ми!
Испунимо завет песме!

Устајте Срби! У јуриш!
Исправимо неправду, доста је било срамоте!
(1919)