НАСТАНАК ВИТЕШКОГ РЕДА

Настанак Витешког реда Светог Гепргија

О оснивању Витешког реда Светог Георгија од стране Светог Симеона Немање

Записом златопечатним, у љето Господње 1166. (у љето 6674. од стварања свијета), мјесец лажитрава, индиктиона седмог, дана двадесет трећег, приђе благословена ноћ када се отвори Небо над Рашком земљом и би положен завјет који ће вјекове пребродити.

У дане када је Господом Богом даровани Стефан Немања, касније прозвани Свети Симеон Мироточиви, подигао Крст над земљом српском и окупио народ свој у јединство, би постављен темељ једног светог и тајанственог реда, што ће носити име онога што побједи аждају и страх, Светог Великомученика Георгија.

Јер, док бејаше у тамници, у земљи туђинској, у хладној и влажној ћелији без свјетла и наде, Стефан Немања у тишини и смирено призва име Божије и име Светог великомученика Георгија. Ту, у најдубљем мраку, када срце умукне а душа проговори, јави му се Свети Георгије, у блиставој светлости што није од овог свијета.

Он бјеше наоружан копљем свјетлећим као муња, у хаљини бјелој као гора Таворска, а лице му бјеше као зора што се рађа над Левантом. И рече му Свети Георгије:

„Не бој се, Немања, јер те Господ није заборавио. Ово страдање ти је дато ради славе будуће. Када изађеш из окова, сагради храм у име Божије, као свједочанство вјере и спасења. Али не само храм од камена подигнут, него и храм живи: сабери одабране, очисти их молитвом и заклетвом, и одабери изабране који ће стајати на граници између земног и небеског, да бране истину и правду међу људима. Јер Србија ће расти ако буде ослоњена и на мач и на светост, и на власт и на завјет.“

И нестаде Светац као што је и дошао — у светлости без сенке. А срце Немањино испуни се огњем који не сагорева, и у тај час положи завет што ће га пратити до краја живота.

Када се Господу учини вољним, избави се Немања из ропства и зацари у Рашкој, би почето зидање светог храма Ђурђевих Ступова над Расом као објет и благодарје. А када се темељи учврстише и камење пропева псалме својим тишинама, позва Немања дванаест најодабранијих, највернијих, најбогоноснијих ратника.

То бише људи без страха, рода из мрака дубоких шума и светлих видика, они што се с мачем и молитвом рађају и са заветом у срцу умиру. Неки веле да су пореклом од старих жреца, други да су потомци анђела што не отпадоше у време првог пада. Али сигурно је само ово: сваки од њих бејаше и челик и тамјан, и земља и небо.

„Служба бијаше у онај час кад је ноћ најгушћа и звијезде најнемије — пред само свитање, када се невидљиво и видљиво дотичу. А заклетва витезова положена би са првим зрацима сунца, кад се Небо зажари као жар жртвени, и кад се анђели и људи у славослову споје, на празник Светог Георгија“. Они клекоше на темељима Храма, положише своје мачеве и заклеше се на вјерност Богу, Светом Георгију, роду и свом владару. Тако би основан Витешки ред Светог Георгија, чији чланови носише завјет са собом као други дах.

Ред није био само војска, већ и светотајинска дружина, са кодексом што обавезује на част, чедност, милосрђе и жртву. Говорило се да витезови у ноћи улазе у пост, а у зору у бој. Да неко од њих зна молитве анђела, а неко говори језиком звери.

С временом, витезови добише и своје симболе: у неким визијама бејаху змајеви — чувари древне тајне, а у другим, вукови — стражари невидљивих граница. Народ их зваше Ђурђевштаци, или Завјетници Светог Георгија, а грб им би кроз векове сведочанство завета.

Ред Светог Георгија живио је, живи и живјеће — у мраку душе када светлост заигра, у тренуцима кад правда ћути али не одустаје.

Суђено је да буде — и нека буде. Амин.

ГВМ