КАКО ЈЕ НАСТАО ГРБ СА ВУЧИЈОМ ГЛАВОМ

О витезима што копље Светог Георгија чуваху и Цара Душана као очи у глави:

У време када се српска земља расцветавала у слави и сили, у дане светлог Цара Стефана Уроша Четвртог, кога народ прозва Душан Силни — би тако устројено да се његово име уписа у књигу незаборава, као што се златом извезује лик на царској порфири.

Иако војске његове бијаху мноштвене, и најамнике држаше из свих крајева хришћанског и нехришћанског света, ипак, лична гарда његова — часна и одана, беше састављена од избраних витезова, синовā српског рода, који се у народу називаше Чувари копља Светог Георгија.

Ови витезови, по предању које се шапатом преноси са оца на сина, беху не само телом снажни и обучени у свакој вештини ратничкој, но и духом чисти, побожни, и верни Цару своме више него души својој. У бојевима, не одвајаху се од њега ни за десет корака — примајући на прса своја прве стреле, прве мачеве, прве клевете. Као анђели чувари стајаху, а кад би битка бивала најжешћа, лице им сијаше неком тајанственом светлошћу, што непријатеља бацаше у страх и забуну.

Наравно, срце народа, које увек у вери и тајни куца, испреда причу да ови витезови, када ноћ покрије поље као покров покојника, не спавају, већ у вукове се претварају, и као вучији чопор, невидљиво и неуморно, ходе око шатора Царевог. Њихово завијање било је попут звоњаве са небеских висина, које ледаше крв у жилама оних што мисао злу против Душана имаху.

По томе предању, што духом више открива него речју, роди се и грб Витешког реда — на коме се уздиже глава вука, као знак ноћног чувара, као символ оданости, снаге, верности до гроба. Та вучија глава, не беше само знак страшила, но и љубави према роду, цару и Богу.

Тако остаде уписано, не мастилом, већ крвљу, вером и заветом, у књигама предака наших — да је душу српске царевине, поред мача и крста, чувао и дух вука, што светог копља Светог Георгија не одбацује, но га као светињу на длану носи.

ВН ГВМ