ОСНИВАЊЕ СРПСКОГ ВИТЕШКОГ РЕДА ЗМАЈА

О ЗМАЈЕВИМА, СРЦУ НАРОДНОМ И ЧАСНОМ ПОРЕКЛУ ВИТЕШКОГ РЕДА ЗМАЈА

У оно вријеме, када су народи земаљски у тами ходили, а духовне истине прекривала измаглица незнања, у срцу народа српскога просијавала је светлост древних предања. Јер, како вели мудри учитељ наш В. Чајкановић, српски народ има три света заступника у небескоме кругу: вила, вука и змаја. А сва тројица, невидљивим нитима везани, бејаху не само чувари, него и одраз најдубљег бића српскога племена.

Од свих митских створења, змај је био онај који је, по промисли и благодати Божијој, стајао уз човека, као његов савезник, просветитељ и покровитељ. И није чудо што се у народној души змај уподоби анђелима и светитељима, јер бејаше он у мисли и пјесми саставни део Божије небеске војске. Тако змај постаје облик народнога божанства, не по гордости, већ по правди и вери.

Но, како се мијенјаху времена, тако и улога змаја доби обличје нове соларне митологије, у чијем је средишту био народ са својом домаћинском и државотворном снагом. Са појавом првих краљева, нарочито у доба Светородне лозе Немањића, змај се узвишава у симбол Државе, у знак божанског поретка који се успоставља као савез неба и земље.

По древном предању, змај се роди из змије, као што и Сунце ниче из мрака. У срцу народа, овај симбол се уздизао у змајевитог јунака, човека са људским обличјем, али са знаковима Божијег дара: малим крилима испод мишица, змијским младежом и бичем од вучје длаке. Ови знаци нису били само телесни, већ духовни, одраз вишег поретка, споја неба, земље и подземља – вука, птице и змије.

Док у туђинским причама змај бива непријатељ, у српској епској песми он је чувар народа. Он је онај који у последњи час спашава праведника, који долази као огњено биће, симбол огњишта, кућног прага и вечне истине. Једна стара загонетка вели: „У сред куће змајево гнијездо“ – а одговор је: огњиште.

Тако је змај постао чувар светиње, знак Божијег присуства, па и сам Свети Георгије, по учењу Витешког реда, не убија аждају, већ је просвећује копљем, враћа је у змаја – створење преобраћено, освећено, стављено у службу светлости. И као што аждаја постаје змај, тако и витез, кад дође до краја свога подвига, добија част да се назове Змајевитим и у свом грбу носи змаја са обавијеним репом око врата.

Реп око врата јесте знак самосавлађивања, симбол онога који влада собом, који познаје пет елемената – воду, земљу, ваздух, ватру и етар. Тај витез носи црвени крст Светог Георгија на сребрној позадини, уздигнут на леђима змаја.

Од старих дана, српски народ славио је змајеве у својим јунацима. Такви беху деспот Стефан Лазаревић, Огњени Вук, Змај од Авале, Змај од Ноћаја, али и Милош Обилић, Богдан Љутица, и многи други чија имена носе дах ватре и правде.

А у дане краља Стефана Уроша II Милутина, у светом граду Охриду, у храму Светог Климента, године Господње 1284, основан би српски Витешки ред Змаја. Он би наставак Реда Чувара Копља, али у новом обличју – сјединивши војну славу и духовни подвиг.

Овај ред уздиже се у времену великих победа – кад српске војске досежу до Егеја, кад Милутин узима Дебар, Прилеп, Кичево, Охрид. Са тим победама долази и потреба за новом витешком кастом, која не носи само мач, него и знање, симболе, тајну.

Тако настаје Ред Змаја – као елитно братство најчистијих витезова, у коме се вера, историја и мит сједињују. Они не служе себи, већ народу и Богу. И чувају не само границе земаљске, него и капије духовне.

И тако, у веку садашњем, као и у вековима прошлим, у сећању народа живе змајеви – не као чудовишта, него као пламен наде, симбол врлине, одраз свега онога што је српски народ чинило великим у слави, истини и светлости.

Да буде тако. Амин.

ГВМ