04/04/2013 00:39

Србски витезови

Највећи србски витез

 

Стефанов углед у Европи био је толики да су млади угарски племићи долазили у Србију да их српски деспот прогласи за витеза

Редовници змајевог одличја

Пре него што је сванула зора, Ђурађ и његови људи извели су јуриш на зидине опсађеног града, а кад су стигли до капије она се неочекивано, али по претходно припремљеном договору с Грцима, отворила и примила бегунце. Све се то одиграло пред очима запањеног Мусе и његове војске који су у неверици посматрали овај несвакидашњи призор

Средњовековном Србијом, као и највећим делом тадашње Европе, путовали су бројни витезови, а њихови животи и догодовштине били су узбудљиви и достојни прича. Један од најславнијих витезова био је Стефан Лазаревић за чије се подвиге и ратничку вештину чуло не само на нашем континенту него и много даље. Помало у његовој сенци, али такође познат по храбрости и још по нечему, био је његов савременик и вршњак Ђурађ Бранковић. Иако различити по карактеру, делили су исту судбину ратника, пустолова и владара.

Споменик деспоту Стефану

Безбрижно детињство Стефана Лазаревића нагло је прекинуто 1389. године кад је после погибије оца, кнеза Лазара, у Косовској бици наследио српски престо. Једна од четири његове сестре, Мара, била је удата за Вука Бранковића. Кад је он умро у турском заробљеништву 1397. године, породичним пословима убрзо је почео да управља један од тројице његових синова – Ђурађ. Тако су Лазаревићи и Бранковићи били две најутицајније породице у Србији, тада вазалу моћног Турског царства. На турском престолу седео је искусни султан Бајазит који је настављао освајања у Европи. Међутим, с Далеког истока Турској и Бајазиту приближавала се велика опасност.

Монголски кан Тамерлан, попут његовог претходника Џингис-кана, створио је највеће царство свог доба, од Кине и Индије до Персије и старе Месопотамије. На његовом освајачком путу нашло се и Турско царство. До одсудне битке дошло је 1402. године код града Ангоре (данашње Анкаре) у Малој Азији која се сматра једном од највећих битака читавог средњег века. Кад су се две огромне војске постројиле једна наспрам друге, на левом крилу турских снага налазио се српски кнез Стефан Лазаревић. Међу више хиљада Срба, под његовом командом био је и одред тешких оклопника Ђурђа Бранковића. Иако млад, Стефан је већ био славан као витез.

 

 

Љути оклопници

Своје прво велико ватрено крштење, Стефан Лазаревић имао је седам година раније, у бици на Ровинама 1395. године. Тада се, са свега осамнаест година, као турски вазал борио раме уз раме са славним и прекаљеним ратницима Марком Краљевићем и Константином Драгашом. Осокољен том победом против Турака, угарски краљ Жигмунд сакупио је наредне године велику војску крсташа и кренуо у нови рат. До одсудне битке дошло је код града Никопоља на Дунаву, у данашњој Бугарској, а на турској страни опет је морао да учествује и кнез Стефан. Крсташка војска била је бројнија и боље опремљена, састављена од витезова и ратника из бројних европских земаља, највише из Француске. Управо они су и почели битку снажним али несмотреним јуришом, желећи да слава победника припадне управо њима. Турски борбени редови повијали су се пред налетом једне од најбољих коњица тадашње Европе. Бајазит је у битку слао своје најелитније трупе из Анадолије и Румелије, а због разједињености и неразумевања у шареним крсташким снагама, Французима није стизала неопходна подршка. Коначно, кад је у битку ушла одморна српска тешко оклопљена коњица на челу с кнезом Стефаном, крсташима више није било спаса. Историчари се слажу да је управо овај јуриш запечатио њихову судбину и одлучио питање победника. Жигмундова војска почела је да се распада и бежи преко Дунава. Са собом су понели и глас о храбром српском кнезу и његовим љутим оклопницима.

Преко седам мора

У зору 28. јула 1402. године на бојном пољу у Малој Азији, пред Стефаном, Ђурђем и њиховим Србима стајала је најмоћнија војска тог времена. Поред Монгола и њихове чувене коњице, индијских слонова и камила, у њој је било мноштво различитих народа, животиња и ратних справа. Битка је почела јуришом монголске коњице на лево турско крило, али овај налет разбила је српска тешка коњица. Како бележе византијски и персијски хроничари, у бици код Ангоре Срби су показали велико јунаштво. Кад су турски редови већ почели да попуштају, Стефан је, на челу свог одреда оклопника, успео да се пробије до опкољеног султана Бајазита који је и даље упорно одбијао да се повуче. Коначно, и последњи отпор Турака је сломљен, а Бајазит заробљен и одведен у ропство где је убрзо и умро. Према једном персијском спису који се данас чува у граду Самарканду, међу бројним заробљеницима било је и Срба. Кан Тамерлан наредио је да се сви посеку, једино је поштедео Србе јер није „видео бољих јунака” од њих. Након Бајазитове смрти, у Турској су наредних година владала мутна времена борбе за његовог наследника у које су биле уплетене и готово све хришћанске државе на Балкану. Србија је тако за тренутак могла да одахне, а угарски краљ Жигмунд искористио је ову прилику да младог српског кнеза учини својим савезником. На повратку из Мале Азије, Стефан Лазаревић стигао је у Цариград где су га дочекали као славног витеза, приредили му сјајан дочек и овенчали га највећим византијским достојанством после царског, титулом деспота.

У Цариграду се Стефан укрцао у велику ђеновљанску галију којом су се он, његов брат Вук и одабрани витезови упутили ка Србији. Међутим, на путу млади српски деспот морао је да обави још једну важну ствар. Након што је напустила воде Мраморног мора, галија је скренула и пристала у луку Митилену на острву Лезбос, у власти ђеновљанске трговачке породице Гатилузи. Ту се Стефан упознао са својом вереницом Јеленом Гатилузи, кћерком господара Лезбоса. Српски ратници уживали су у гостопримству домаћина, али је убрзо дошло време да се отисну на море и пожуре кући. Након дугог путовања кроз Егејско, Јонско и Јадранско море, крајем септембра пристали су у луку Бар и коначно крочили на своје тло. Ту су их дочекали Стефанова старија сестра Јелена и њен муж, господар Зете Ђурађ Балшић. Међутим, вести које су их сачекале нису биле добре.

Стефанов мач за понос!

Стефанов углед у Европи био је толики да су хроничари забележили како су млади угарски племићи долазили у Србију и сматрали највећом чашћу да их српски деспот прогласи за витеза. Занимљив је и случај кад је угарски краљ и немачко-римски цар Жигмунд од Стефана тражио неколико његових ратника да учествују у походу против хуситских устаника у Чешкој како би заплашио непријатеље вешћу да стижу љути српски оклопници. Да ли због тога или не, тек том приликом устаници су одлучили да избегну битку и повуку се.

После битке код Ангоре Ђурађ Бранковић остао је близу попришта битке где је покушавао да откупи свог брата Гргура из монголског заробљеништва. Али, пораз Турака и нове околности које су уследиле оживели су и старо ривалство између Лазаревића и Бранковића. Ђурађ је хтео да искористи Стефаново приближавање угарском краљу да се, уз помоћ Турака, коначно домогне српског престола. Стефановим пријатељима у Цариграду пошло је за руком да испослују да се Ђурађ стави у притвор све док Лазаревићи не дођу у Србију и не учврсте власт. Али, спретни Ђурађ успео је да поткупи тамничаре и да с пратњом копненим путем похита и стигне у Србију пре Стефана. Успут је обезбедио и војну помоћ јаких турских одреда.

Са својим оклопницима и Зећанима, које му је дао зет Ђурађ Балшић, Стефана је пут ка двору у Крушевцу водио преко Косова. Ту, код места Трипоље, недалеко од манастира Грачаница и близу места славне битке, чекали су их Бранковићи с јаким турским снагама. На месту где је Србија тринаест година раније изгубила слободу, а Стефан и оца, сада је морао да се бори против рођака Бранковића и Турака. Овог пута насупрот њему стајао је достојан противник, Ђурађ, један од ретких који се није плашио Стефановог мача, човек кадар и спреман на све.
Хроничари су забележили да се битка код Трипоља завршила без победника. На једном крају бојишта Стефан је разбио многобројније турске снаге и нагнао их у бег. Али, на повратку из потере затекао је брата са свега двадесетак коњаника који су једва успели да преживе борбу с Ђурђем и његовим оклопницима. Међутим, и то је било довољно да Лазаревићи коначно стигну у свој Крушевац и поврате власт у земљи.

Човек с девет живота

Иако је положај Србије након те бурне 1402. ојачао, године које су уследиле носиле су нова искушења. У међусобним биткама четворице Бајазитових синова за очев престо, деспот Стефан често је био одлучујући фактор. Пријатељство с угарским краљем Жигмундом омогућило му је сигурност и помоћ са севера. Престоницу је из Крушевца преселио у Београд који је велелепно обновио, а 1408. године постао и први међу витезовима Реда змаја.

За то време Ђурађ и Бранковићи наставили су да живе на танкој оштрици мача. Чувајући оно мало поседа који су им још остали, учествовали су у турским сукобима час на једној, час на другој страни. Ова ризична игра, која их је водила од града до града и од бојишта до бојишта, морала је да однесе и жртве. Ђурђев млађи брат Лазар страдао је у тим сукобима, а старији, Гргур, сит оваквог живота, замонашио се у манастиру Хиландар где је провео остатак века. Ђурађ, међутим, као да је имао девет живота. И док су у овим смутним временима живот губили и султанови синови, везири, паше и владари вазалних хришћанских држава, он је успевао да се извуче и из недаћа које су изгледале готово безизлазне.

Крајем 1411. године Ђурађ је био у табору Бајазитовог сина Мусе који је опседао Селимврију, стари грчки град на обалама Мраморног мора. Двојица од четворице Бајазитових синова већ су била мртва, а Стефан и Ђурађ остали су једини живи мушки чланови својих породица. Муса или „разјарена звер”, како су га називали, већ је погубио на десетине паша, бегова и хришћанских владара. Сумњајући и у Ђурђеву верност, наредио је да му се на заједничкој вечери у храну стави смртоносни отров.

Ђурађ је, међутим, увек са собом носио противотров који је на време испио и вечеру завршио само с тешком мучнином. Чувши то, бесни Муса наредио је да Србин не сме жив да дочека јутро. Бранковић је то сазнао на време. Пре него што је сванула зора, Ђурађ и његови људи јурнули су на зидине опсађеног града, а кад су стигли до капије, она се неочекивано, али по претходно припремљеном Ђурђевом договору с Грцима, отворила и примила бегунце. Све се то одиграло пред очима запањеног Мусе и његове војске који су у неверици посматрали овај несвакидашњи призор. Ту зиму Ђурађ је провео у Селимврији, а на пролеће се, са својих 150 витезова и њихових коња, укрцао на венецијанску галију и дочепао сигурног Солуна. Заваравајући турске заседе, прерушен, са свега петорицом својих одабраних људи, почетком јесени 1412. године коначно је стигао у Србију.

Помирење сестрића и ујака

Те године Муса је био посебно суров према својим официрима и савезницима, што је на крају довело до савеза хришћана и незадовољних Турака против њега. Већ следеће године уједињена војска, коју су предводили четврти Бајазитов син Мехмед и Ђурађ Бранковић, сукобила се с Мусиним снагама у бици под планином Витошом у Бугарској. Искусан и хладнокрван војсковођа, Ђурађ је јуришом својих оклопника одлучио битку. Муса се дао у бег али је убрзо ухваћен и погубљен. Нови турски султан постао је Мехмед који није заборавио велику помоћ Срба и до краја владавине био им је наклоњен.

Међутим, жртве које су у овим вишегодишњим борбама претрпели и Лазаревићи и Бранковићи коначно су их натерале на помирење. Кад је Ђурађ затражио опроштај, деспот Стефан му је великодушно пружио руку помирења. И не само то, Ђурађ је убрзо стекао потпуно деспотово поверење и верно му служио све до његове смрти, 1427. године. Пошто није имао деце, Стефан је за наследника прогласио свог сестрића Ђурђа Бранковића. И није погрешио јер је Ђурађ био храбар и мудар владар, какав је уосталом био и на бојном пољу, попут свог рођака, великог супарника и још већег пријатеља, једног од најславнијих европских витезова свога доба, Стефана Лазаревића.

Срби на двору Кана Тамерлана

Србе заробљене у бици код Ангоре монголски кан Тамерлан је ослободио и вратио им коње и оружје. Задржао је само седамдесет градитеља и зидара јер су му Византинци рекли „да су Срби вешти као и мајстори из Венеције”. Одвео их је у далеки град Самарканд где су изградили велелепне дворове, храмове и мостове. Попут Марка Пола, који је код Кублај-кана боравио 130 година раније, ови српски неимари уживали су велики углед на монголском двору где су се и оженили угледним самаркандским кћерима. Забележено је да су били родом из Крушевца, Призрена, Скадра, Скопља, Новог Брда, Полимља, Зете, Топлице, Ибра и других крајева Србије. Најбољег међу њима, Рађена Беривојевића, „који хтеде погинути, а не хтеде примити ислам”, кан је оженио својом заробљеницом, кћерком руског кнеза Калоте којој је, такође, била милија њена православна вера од живота. Након неколико година живота хиљадама километара далеко од Србије, Тамерланови наследници дозволили су им да се врате у домовину.

Аутор: 

Марко Алексић

—————

Back


Contact

Чувари копља Св. Георгија


Напомена:

Свјесно и са намјером пишемо срБски умјесто срПски, не користећи граматичко правило једначења сугласника по звучности!

детаљније



Актуелности


Организација Братства

13/03/2011 23:30

НАЧЕЛА БРАТСТВА

  НАЧЕЛА Братства Србских Витезова ”Чувари копља Свetog Георгија” Н А Ч Е Л А БРАТСТВО СРПСКИХ ВИТЕЗОВА – ЧУВАРИ КОПЉА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА у својим је активностимаи у свом свеукупном дјеловању непрестано и потпуно прожет начелима хришћанства, хуманизма, витештва, људске честитости и праведности,...

Read more

—————

13/03/2011 23:31

ПРИСТУПНИЦА

ПРИСТУПНИЦА.doc (1,9 MB) БИОГРАФИЈА 21.doc (1,9 MB)

Read more

—————

13/03/2011 23:43

БРАТСТВО СРБСКИХ ВИТЕЗОВА

 Најчешће постављена питања о „Витезовима Чуварима копља Светог Георгија“:   Који су ваши циљеви?, Да ли сте ви вјерска, војна или политичка организација?, Да ли сте ви тајна или јавна организација?, Какав је ваш однос према србској историји и србском насљеђу?, Да ли сте...

Read more

—————

16/03/2011 19:18

КОДЕКС ЧАСТИ БРАТСТВА

БРАТСТВО СРБСКИХ ВИТЕЗОВА ЧУВАРИ КОПЉА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА   На оснуву правила понашања и Правила, Статута Братства Србских Витезова „Чувари копља Светог Георгија“, на Сабору Рас Витезова одржаног 06. Маја 7518. (2010.) године  усвојен је :   КОДЕКС ЧАСТИ БРАТСТВА СРБСКИХ...

Read more

—————