ТАЈНА МОШТИЈУ СВЕТИТЕЉА САВЕ

ТАЈНА МОШТИЈУ СВЕТИТЕЉА САВЕ:

О дивно чудо и неизречена промисао Божија, како небеса не оставише земљу, и како се рука невидљива увуче у ход временити да спасе оно што је за народ живот и спасење! Послушај, чедо, казивање о тајанственом делу замонашених витезова, Чувара Копља Светог Георгија, који постадоше крила правде у тами времена безумља...

У дане када турска сила као гуја по планинама гмизаше и као пепео дуваше по светим обитељима, обруши се и на манастир у којем пребиваху мошти светитеља Светога Саве – на Свети манастир Милешеву. Беше то време великог страха и још већег испита за оне чија срца беху чвршћа од камена, а душа светлија од гробничке лампе.

Тада се у братству Милешевском нађоше они који не беху обични монаси, но раније беху оклопници, синови крста и мача, чувари части и древног завета. Зваху се они Чувари Копља Светог Георгија, јер не само што беху одани копљу светитељевом, него знаху и оно што другима не би дато ни наслутити.

И у тишини предзимске ноћи, кад су се и звезде стишале од предосећаја муке, ступи у порту манастирску један од Чувара Копља Светог Георгија — изморен путник и весник невоље, са лицем као восак, а у очима му се зраком ледила истина коју носи. Нити говорио одмах, нити ћутао дуго, већ стаде пред игумана као древни благовесник што доноси вијест тежу од мача:

— Оци, чујте глас скривен у шапату народа: молитве пред моштима Светитеља постале су извор исцјељења — и душевног и тјелесног. У светој Милешеви, под сводовима где анђели шапћу, сабирали су се не само хришћани него и муслимани, тражећи утјеху, мир и избављење. Манастир постаде мјесто поштовања, мјесто моћи, мјесто поклоњења и ходочашћа за све душе у болу. А то не подношаше порта, но у срцу јој зријаше одлука зла, и у зависти својој, одлучише да светињу униште и мошти светитељеве претворе у пепео, да не остане ни благослов, ни спомен, ни сила.

...Тада се сабра братија манастира, и унутар цркве где Светитељ почиваше, настаде ћутање дубље од гроба. Игуман подиже руке ка небесима, а очи му беху пуне и суза и огња:

— Браћо, време је да не ћутимо, него да чинимо. Ако сила незнабожачка насрне на кивот нашега утјешитеља, и понесе ове мошти, неће понети само мошти, већ и наду народа, благодат молитве, и само срце овог манастира.

Тада устадоше монаси који у времену пре монашке схиме беху витезови завјетници Чувари Копља Светог Георгија, они који већ беху положили све за Истину. Један од њих, старац монах Ромило са очима у којима се одражавао и рај и бојиште, рече:

— Потребна је замена — али не било каква, ни људском мудрошћу промишљена. Јер мошти Светитеља могу бити склоњене у дубине које само Господ зна, али у кивоту што остаје мора пребивати онај који је достојан да на себи понесе одбљесак светости. Јер и незнабожци, ма колико срца им била потамњела, дрхте кад стану пред светим, и дух њихов осјећа оно што очи не виде.

Али ко би достојан био да телом послужи као обмана, а духом као жртва? Ко би могао стати у место светитеља, ма и за обману ради спасења?

Сви погледи се окренуше ка крипти, дубоко испод храма, гдје у нетрулежном покоју почиваше онај кога је и небо запамтило — блажени Харитон, рођен као Тшан, витез срца непоколебљивог.

Док беше витез, Тшан беше мач правде и рука милости. Није било гладног коме није био хљеб, ни угњетеног коме није био штит. Одликовао се храброшћу, али и мудрошћу, боравио је у Светој Земљи, учио грчка и латинска слова, познавао књиге пророка и житија древних. Његова десница је многе спасила, али никад без покајања и поста.

Када одбаци оруже и обуче схиму, поста Харитон — монах пламена духа. Ноћи је проводио у молитви, а дане у учењу и служењу. Имао је разум да тумачи снове, дар суза у молитви, и срце које је горјело као кандило пред иконом.

Седам дана и ноћи трајаше бдење пред његовим моштима. Браћа читаху Псалтир без престанка, срца скрушена, душе уздигнуте, а очи упрте ка небесима, ишчекујући да се с небеске тишине спусти објава Светога Духа — као некада у горњој одаји на апостоле, тако сада на њих, да потврди да је жртва угодна и намјера света. Витезови стајаху као стража у тишини. Свеће горјеше, а мирис тамјана се мешао са мирисом нетрулежних моштију. Ветар је носио глас њихових молитава до врхова Таре, а јеле се повијаху као да сами ангели у њима шапћу „Амин“.

У томе, једне ноћи, свима присутнима указа се у диму кандила лик Божијег гласника Архангела Гаврила — не у гњеву, него у тихој радости.

Он рече:

— Благо вама, чеда моја, што не изабрасте лаж, него љубав. Прихватам замену, јер је љубав жртвена моћнија од огња паганског. Блажен је брат Харитон, јер је подвижништвом, покајањем и добрим дјелима задобио славу у Царству Небеском. Његовим телом могу бити преварени људи, али не и Бог — јер мука ради љубави није лаж него врлина. И нека тако буде.

Тако, у тајности и под покровом ноћи, витезови Чувари копља Светог Георгија, у пратњи братије, са великом скрушеношћу, извршише замену. Те мошти свете, што зракаху миомиром небеским, положише у камена кола, и вукоше их без ријечи, само молитва као дах да их прати, а свака осовина тихо цвилеше као да и она тугује што се светост склања у тајност. Мошти Светитеља Саве понесоше путем тајним у каменим колима, дубоко у планине где их ни орлови не видеше, а у кивот положише мошти Харитона.

И када дође турска сила, и отвори кивот у Милешеви, видеше нетрулежно тело, мирисно, положено у сребром украшени саркофаг. Вероваше да је то Светитељ, и мошти однесоше у престони град Београд, те их на Врачару спалише, мислећи да су тим огњем угасили срце народа и задали посљедњи ударац његовој вери.“

Али Светитељ је већ био на путу — склоњен, сакривен, ношен кроз пећине и шуме, до мјеста где анђели над њим поју, и данас, у тишини.

И нико не зна где је, осим неба... и Чувара Копља Светог Георгија.

И остаће та тајна скривена, све док не дође време да се открије. А они који знају, нек ћуте, јер велика дела Божија не вапе гласом, већ светле у тишини.

Слава Теби, Господе Сила и Милости, што си Чуваре Копља Светог Георгија начинио оруђем Своје неисповедиве воље, да кроз њих као кроз трубу анђелску проговориш роду нашем! А брата Харитона — изабраник тихи и жртву живу — положио си као залог љубави која не тражи своје, но све приноси за браћу. И тако си, Господе, не по правди људској, него по милости Својој, сачувао небеско благо рода српскога од огња и заборава. Да буде у векове векова — Амин!