ЗАВЕТНИ РЕД ЧУВАРИ КОПЉА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА

Житије о замонашењу Витезова Чувара Копља Светог Георгија и о подвигу монаха Данила, заштитника Хиландара

У данима када се сунце спуштало златним сјајем на оклопе Витезова Чувара Копља Светог Георгија, када се копља позлаћена крвљу части и молитве уздизаху ка небесима, витешки ред не беше само оружје и снага, већ и завет. Завет виши од пролазне славе и земаљске моћи.

Јер ово беше ред који није застава носио због земаљских победа, већ због небеске победе над собом. И свако ко би се придружио овоме реду, у срцу је већ носио сенку монашке ризе. Када би витешки живот доспео до заласка, и када би мач спустили у камен, сваки витез би се, по древном завету, повукао у монашки живот, да би последњи бој водио против невидљивих сила — против гордости, таштине и славољубља.

Тако се и у роду светородном Немањића, свети завет испунио. Немања, велики жупан, што многе бојеве вођаше и државу утврди, остави круну и узе монашки венац. Постаде монах Симеон и удружи се са сином Савом у молитви и подвигу. И краљ Милутин, мудри дародавац црквама и манастирима, на крају узе ризу и предаде се тихом подвигу. И краљ Драгутин, што ступи у савезе и цареве обузда, у ризи сконча живот. И други многи, скривени у сенци времена, али откривени у светлости Божјој.

Али међу свима, један витез посебну славу стекну — не у боју против Турака, ни у мегдану против латинских најезди, већ у тишини Свете Горе, у време када звери ноћне покушаше да отму оно што светост не даде.

Зваше се Данило. Беше он у младости витез страшан и снажан, висока раста, огњених очију, са копљем које је у битци могло да пробије и камен. Служио је под барјаком Чувара Копља, и беше међу првима када се у бој ишло, а последњи када се од боја повлачило.

Но, једне ноћи, када је месец изгледао као копље обешено о небо, виде Данило у сну Светог Георгија како му каже:
„Данило, завршио си своју службу пред људима, сад служи пред Богом. Хиландару ћеш бити бедем, молитвом ћеш мач заменити, а монашком ризом — оклоп.“

Пробуди се Данило знојав, али мирна срца. Наредне зоре остави мач у подножју храста и крену пут Хиландара. Тамо га дочекаше старци монаси и обукоше га у ризу. Поста Данило монах, иако тело његово беше и даље као од гранита, душа му поста кротка као јагње.

Али времена мира кратко трајаше. Једне ноћи, док се звона Хиландара у тишини звезда љуљаху, пирати — племеном из туђине — покушаше да покраду ризницу светилишта. Но, нису знали да је у том манастиру боравио некадашњи витез Чувар Копља. Данило узе дрвени крст, у руци која је некад мач држала, и изађе пред њих.

„Нећете овде пролити крв, јер је ово земља молитве. Али нећете ни узети ништа, јер је ово кућа Пресвете!“

И како викну, тако се ветар подиже, и копље невидљиво сиђе из облака — многи монаси се после клели да су у магли видели лик Светог Георгија, како с копљем стоји изнад манастира.

Пирати, обузети страхом, побегоше главом без обзира, остављајући и оружје и лађе.

Од тада се говори: „Хиландар никада није поробљен, јер га нису чувале само молитве — него и замонашени витезови, који никада не одлажу своју службу, већ је само преобликују у светост.“

И до дана данашњег, у најтамнијем ћошку хиландарске библиотеке, стоји штит са изрезбареним крстом и испод њега натпис:

„Данило — витез, монах, чувар светлости.“

И сваки Чувар Копља, кад положи завет, зна да га чека не слава овог света, већ она вечна — у ризи монашкој, под сенком Хиландара, уз копље Светог Георгија, које никада не рђа.

ГВМ